Gudurički vrh (641 m/nv). To je ujedno i najviši vrh u Vojvodini. Padine ovog masiva su obrasle gustom šumom. Odavde se u istočnom pravcu pogledom može pratiti dalje protezanje i grananje Rodopskog planinskog masiva i Banatskih rudnih planina. Sam vrh je označen stubom visine oko 1,5 metar. Tu se nalazi i metalna kutija sa knjigom za upisivanje. Na Gudurički vrh je najlakše doći iz pravca sela Malo Središte širokim šumskim putem. Njime je uspon lagan ali dug, te ga planinari skraćuju krećući se zapadnim grebenom. Na oko 700 metara idući sa vrha niz široki put i oko 200 metara istočno (levo) od puta nalazi se čuveni ''Plavi izvor''.
Црвени Чот је највиши врх Фрушке горе висине 539 метара надморске висине. Налази се у општини Сремска Митровица у Војводини. Најближе село врху је Бешеновачки Прњавор. Црвени Чот се налази у средишњем делу планине, а у близине њега на пар километара налази се и Летенка, познато излетиште на овој планини са дечјим одмаралиштем. Телечка пешчара или Суботичка пешчара налази се у покрајини Војводина, у северној Србији. Област Телечке налази се у средишњем делу историјске покрајине Бачка, између Суботице, Сомбора и Врбаса. Телечка пешчара добила је име по селу Телечка, које припада општини Сомбор.
Иако није никада била толико сува и беживотна као Делиблатска пешчара, Телечка пешчара је одувек била део Бачке са најнеплоднијим земљиштем и великим уделом песка. Због тога су током протеклих векова сађени шумски комплекси, нарочито око Суботице, коју је песак некада стално засипао. Делиблатска пешчара или Банатски песак јединствена је пешчара у Европи, а налази се у југоисточном делу српске покрајине Војводине, у јужном Банату.
Ова пространа област површине од око 300km², чије су главне пешчане масе елипсоидног облика окружене плодним лесним пољоприврдним површинама, протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата. Богатство флоре овог подручја се огледа у постојању око 900 врста виших биљака, од којих су многе реликти и раритети, као и врсте које су у свом распрострањењу ограничене на Панонску низију. Једино се овде, у односу на читав простор Србије налазе: банатски божур, степски божур, Панчићев пелен, шерпет и Дегенова коцкавица. Своје станиште овде јенашло и 20 врста орхидеја. Природну аутохтону шумску вегетацију предствљају шуме беле липе и крупнолисног медунца. Делиблатска пешчара је у вегетацијском смислу мешавина степе и шумо-степе, коју одликује мозаик травних, жбунастих и шумских станишта. Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи – ИБА подручје. Из групе грабљивица, које су најугроженије птице, заступљене су врсте као што су: банатски соко, орао крсташ и орао кликташ. Њихово појављивање условљено је пашњачким површинама и присуством текунице, која представља основ њихове исхране. Од становника животињског царства пешчаре, овом приликом издвајамо присуство: вука, јелена, срне и дивље свиње. Ловиште Делиблатска пешчара се налази на површини од 33.610 хектара од чега је ограђено 1.850 хектара Драгићев Хат. Ловиште се налази у оквиру Јавног предузећа Војводинешуме којим управља шумско газдинство Банат Панчево. Од крупне дивљачи могу се ловити јелени, дивље свиње и срне а од ситне дивље патке и дивље гуске. Од 2002. године, Делиблатска пешчара налази се на прелиминарној листи Унеска као подручје изузетних природних вредности. Вршачке планине се уздижу усред Панонске равнице у југоисточном делу Баната[1]. Пружају се у правцу исток-запад, у дужини од 19 километара, са највећом ширином од 8 километара. Површина им је 170 km², од чега је у Србији 122, а у Румунији 48 km². Гудурички врх, са 641 m надморске висине, највиша је тачка ових планина и целе Војводине. Од осталих врхова познати су Лисичја глава (590 метара), Ђаков врх (449м) и Вршачка кула (399м). Северна падина је стрма, док се јужна постепено спушта у побрђе, где се налазе вршачки виногради. Вршачке планине спадају, заједно с Фрушком гором, у острвске планине, јер су некада биле острво у Панонском мору. Чине најсевернији изданак српско-македонске планинске масе, иако се у старијој литератури може пронаћи погрешан податак о њиховој припадности Карпатима. Са планина се пружа поглед на Вршац, Војводину и Румунију. На подручју предела изузетних одлика регистровано је 1017 врста виших биљака, од којих се 7 налази у Црвеној књизи флоре Србије као ретке и угрожене врсте. У укупном шумском фонду ових планина највише су заступљени храстови, затим липа, багрем, остали лишћари - буква, јавор и др., те црни бор. Посебно је значајна велика заступљеност липових и багремових шума, које у време цветања дају планинском простору специфична ароматична обележја, чинећи га у то време веома пријатним за боравак туриста и сакупљање лековитих цветова. Фрушка горa је острвска планина и национални парк у Срему. Највећи део Фрушке горе се налази у Војводини, Србија, Фрушка гора се простире дужином од око 75 km и ширином од 12 до 15 km и захвата површину од 255 km². Фрушка гора је 1960. године проглашена националним парком и тиме је постала први национални парк у Србији. Највиши врх је Црвени Чот (539 m). Назив „Фрушка“ потиче од речи старог словенског етнонима Фруг, синонима за Франке што даје значење имену планине као „планина Франака“.Фрушка гора је острвска, стара громадна планина. Највиши врх је Црвени Чот (539 m), а остали значајни врхови су Стражилово (321 m), Иришки Венац (451 m) и Велики Градац (471 m). Долине и падине Фрушке горе су прекривене ливадама, пашњацима и житним пољима, на падинама су воћњаци и виногради са чувеним винским подрумима, а делови виши од 300 m су обрасли густом листопадном шумом. На Фрушкој гори је највећа концентрација липове шуме у Европи. Око 700 врста лековитог биља расте на овој планини. Неке од бројних животињских врста су: срна, јелен, муфлон, ласица, дивља свиња, куна, дивља мачка, шакал, зец, итд. Најзначајнији споменик културе представља 16 манастира Српске православне цркве распоређених по целој планини. Подигнути су као задужбине српских владарских породица, На планини се налазе неколико утврђења, међу којима су Петроварадинска тврђава и Врдничка кула која је у рушевинамаВећи градови којима је окружена Фрушка гора су Шид, Сремска Митровица, Рума и Инђија на јужном делу, док су северно од планине Сремски Карловци, Нови Сад, Беочин и Бачка Паланка као и Илок у Хрватској. Многи становници ових, али и других градова одморе и празнике проводе у бројним викенд-насељима на падинама ове планине. Данас велики проблем представљају прометни регионални путеви који повезују Срем, Банат и Бачку. Њима саобраћа велики број возила, посебно камиона, који загађују и уништавају најлепше делове планине. Reljef Vojvodine karakterističan je po prostornim uzdignutim stepenastim površinama - lesnim zaravnima, peščarama, lesnim terasama i nižim zemljištem - aluvijalnim ravnima. Ravnica je oivičena niskim planinama: Fruškom gorom u severnom delu Srema, između Dunava i Save i Vršačkim planinama u jugoistočnom Banatu. U južnom Banatu između Tamiša, Dunava i Belocrkvanske kotline prostire se Deliblatska peščara. Prema Mađarskoj i na jugu prema Telečkoj je Subotička peščara. Vojvodina je izrazito ravnicarski kraj nastao posle oticanja Panonskog mora (zahvata jugoistocni deo prostrane Panonske nizije), ali njen pejzaz nije monoton. Jednolicnost ravnice razbijaju reke, kanali, pescare, lesne zaravni, razliciti usevi i druga vegetacija, gusto rasporedjena usorena naselja, a dve planine, cije visine jedva prelaze gornju granicu bregova, daju poseban izgled jugoistocnom Banatu(Vrsacke planine) i severnom delu Srema(Fruska gora). Guduricki vrh (641 m) najvisi je vrh na Vrsackim planinama, a Crveni cot(539 m) na Fruskoj gori. . Na mnogim mestima izdvajaju se u ravnicarskom pejzazu lesne zaravni, od kojih su vece Titelski breg i Teleckau Backoj i one oko Banatskog peska i Fruske gore.
|