Милица Стојадиновић Српкиња је била српска књижевница. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и суделујући у књижевном животу. Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успелије су према званичној историографији српске књижевости оне интимнијег карактера. Значајан је њен дневник У Фрушкој гори I и II и преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић. Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у сремском селу Буковцу 6. јула 1828. године (по неким изворима 22. марта 1828) и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио о тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“.И од 1848. њено име се сусреће у српским листовима и часописима онога доба, у Војвођанци, Седмици, Шумадинци, Фрушкогорци, доцније у Даници, и безимено у Путнику и Комарцу. Њене песме изилазе у три маха 1850, 1855, и 1869. године, и она се поздравља не само као лепа нада но као украс и понос целе српске поезије.
Јаким националним осећањем она је имала пуно право да своме имену дода и реч „Србкиња“. Кад је говорила о старој слави српској, вели Франкл, „глас би јој звучао некако свечано-елегично“. Своју учитељицу, одрођену Српкињу, која јој је била рекла: „ти си врло даровита; штета што си од рацке породице", Милица је тако загрејала, да су обе проводиле ноћи, читајући јуначке песме српске, историју српску, и плакале над пропалом старом славом српском.
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је Маџарски дневник исте године. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди.
Јаким националним осећањем она је имала пуно право да своме имену дода и реч „Србкиња“. Кад је говорила о старој слави српској, вели Франкл, „глас би јој звучао некако свечано-елегично“. Своју учитељицу, одрођену Српкињу, која јој је била рекла: „ти си врло даровита; штета што си од рацке породице", Милица је тако загрејала, да су обе проводиле ноћи, читајући јуначке песме српске, историју српску, и плакале над пропалом старом славом српском.
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је Маџарски дневник исте године. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди.