Митинзи у Војводини су почели 9. јула 1988, протестом косовских Срба у Новом Саду против „албанског геноцида“ којим су изложени на Косову. Милошевић је њихов гнев усмерио против покрајинских руководилаца Војводине, који су одбијали да стану на његову страну. Митингаши су захтевали смену највиших руководилаца Социјалистичке аутономне покрајине Војводине и Савеза комуниста Војводине. Председништво СФРЈ и ЦК СКЈ захтевали су од Милошевића да уложи свој ауторитет како би окончао митинге и каналисао гнев народа кроз институције, што је он, међутим, одбио. На заједничкој седници Председништва СР Србије и ЦК СК Србије, 5. септембра 1988. године, рекао је да су митинзи „поштена, демократска и очекивана реакција“ - „Уосталом, људи могу да се окупе само на оној основи на којој се осећају нападнутима и угроженима. Нападнути су као Срби и Црногорци, напуштају своје домове као Срби и Црногорци и, према томе, бране се као Срби и Црногорци.“ - извод из говора Слободана Милошевића на тој седници.